RSE: Srbija će, kao što znate, uskoro na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija lobirati među zemljama članicama da svetska organizacija zatraži mišljenje Međunarodnog suda o legalnosti kosovske nezavisnosti i njenog priznanja. Kako se u takvim okolnostima, u kombinaciji te inicijative i odjeka aktuelne kavkaske krize, u odnosu na priznanje Kosova mogu postaviti afričke, latinoameričke i druge zemlje?
Almond: Velika većina zemalja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija nije priznala Kosovo i možda u ovim okolnostima neće ni žuriti sa priznanjem. Moguće je čak da će sada ponovo početi da se razmišlja nekom modalitetu pregovora između Prištine i Beograda, kako bi se pronašlo rešenje prihvatljivo za obe strane, recimo nekakav model podeljene suverenosti, koji je i ranije predlagan. To tim pre što mi se ne čini verovatnim da će se u bliskoj budućnosti proces priznavanja kosovske nezavisnosti značajnije ubrzavati.
RSE: Da li vidite neku suštinsku vezu, odnosno, paralelu, između kosovskog procesa i aktuelne krize na Kavkazu?
Almond: Rusi, očigledno, u aktuelnoj krizi imaju svoju sopstvenu agendu i interese, ali, s druge strane, oni su ranije apelovali na logiku koju je teško dovesti u pitanje. Govorili su, naime, da će nezavisnost Kosova odmrznuti zamrznute sukobe u Južnoj Osetiji, Abhaziji i drugde. Oni su te konflikte, na stranu da li je to bilo dobro ili loše rešenje, držali zamrznutim poslednjih 15 godina, tako da u tim oblastima nije bilo ozbiljnih konflikata. A onda se dogodilo to da su Amerikanci, zajedno sa Velikom Britanijom i drugim zapadnim saveznicima, rešili da podrže ideju da se deo teritorije suverene zemlje otcepi protiv volje te zemlje i time pustili duh iz boce. A takav duh nije baš bilo mudro ispuštati iz boce. To se upravo pokazuje u aktuelnoj krizi na Kavkazu, gde mi sa Zapada, za razliku od Balkana gde to možemo jer tamo imamo svoje trupe, nemamo mogućnost da nametnemo svoju volju.
