Ferid Mujezinović skoro pet decenija nakon službe u UN-u živi po kodeksu i zakletvi da će do kraja života braniti ljudska prava. To je nasljeđe službe u UN - u na Sinaju, odakle nosi najviša odlikovanja i uspomene. U razgovoru za RSE govori o ulozi UN trupa nekada i danas, te stanju ljudskih prava i doživljajima iz UN misije.
„Ovo je jedna zajednička fotografija, i pošto smo mi dole imali 15 zemalja, ovo su Indusi tu, ovdje ima i naših, ovo su Jugosloveni, ovo je uspomena iz logora El Ariš, ovdje ima grb Jugoslavije...“
Miran penzionerski život Ferida Mujezinovića ničim ne odaje da je nekada bio dio trupa UN-a, koje su bile tampon zona na jednom od najrizičnijih prostora na svijetu - na Sinaju:
„Biti pripadnik UN-a stvarno je velika čast. Ja sam imao i sreće. Od dosta hiljada vojnika tada, ja sam išao ispred skopske oblasti. Tu je bilo hiljada vojnika, ali se birao najbolji vojnik. Početak je bio dosta slučajan. Ja sam imao prijatelja u vojsci, dr. Ljuta. Bili smo par mjeseci skupa na obuci i onda je on otišao u stacionar, u ambulantu, pošto je bio ljekar, a ja sam ostao u jednici. Jednog dana dobio je zahtjev - trebalo je pet vojnika i skopske oblasti da ide za UN. On me pozvao na razgovor. To je bio kontigenat od oko 80 vojnika. Onda smo avionom otputovali dole. Sjećam se, bilo je rano proljeće, hladno bilo, imali smo one šinjele i mi ih obukli, a kad smo došli dole, mi smo sltjeli u El Ariš na aerodrom, sjećam se pred sami mrak smo sletjeli, temperatura je bila oko 50 stepeni iznad nule. Sjećam se da je zrak titrao prema suncu. To je baš bila promjena za zdravlje.“
Posmatračku misiju obavljao je u pojasu duž granice između Izraela i Egipta:
„Pojas je bio oko 500 metara i tu su se kretale samo Ujedinjene nacije. Bilo je tu opsanih siatuacija. Npr. ja prolazim, vidite minirano polje, pa mine stoje, vi ih vidite svojim očima, a ja idem možda pola metra sa točkom, pored te mine moram proći - a to je pijesak, pustinja. Imali smo jednu nezgodu - to je bila neka planina, ali to je kamen sami – planina od kamena. Naš pojas je prolazio ispod planine i jedne prilike smo mi išli u patrolu, a Izraelci su zapucali preko nas, možda jedno 100 metara s desne strane, i ja sam vidio gdje udaraju meci, prašina se diže...“
Nosilac je najviših odlikovanja UN-a, te lične karte ove organizacije. Kada je tokom rata zbog zdravstvenih razloga bio primoran napustiti BiH i Sarajevo, odlučio je da je iskoristi. Ali, kako je dolazio iz zemlje u koju je UN slao trupe, Mujezinović kaže da je dočekan s podozrenjem:
„Ja sam ličnu kartu koristio. I kad sam trebao da izađem 1994. vani na liječenje, ja sam je upotrijebio. Svašta se tu doživljavalo. Ima svašta i UN-u, i među pripadnicima UN-a. Zavisi kako se ljudi postave prema nekoj državi, prema nekom narodu. Pokušalo se to potcijeniti. Kad sam došao gore, ja sam morao upotrijebiti ličnu kartu jer drugačije ne bih izašao vani. Odgovorna ličnost koja potpisuje odgovarajući papir iz UN-a da ja mogu izaći napolje, ponijela se nekako... Kad sam ja rekao da sam ja pripadnik UN-a, on je ovako mene gledao, kao: ’Kakav Bosanac? Kakve Ujedinjene nacije?’“
Zakletvu da će braniti ljudska prava, kaže, nikada nije prekršio. Boli ga što živi u zemlji koja to sistemski radi. Ranije je navodi bilo više časti i među pripadnicima UN-a, ali i u odnosu prema njima:
„Biti pripadnik UN-a i lična karta UN-a, to je nešto najveće na zemaljskoj kugli. Neko poštuje, neko ne poštuje pripadnika UN-a. Ja sam borac za ljudska prava. Ja sam polagao zakletvu - tonski je snimljena i pohranjena u UN-u. Dok sam god živ, ja ću se boriti za ljudska prava.“
„Ovo je jedna zajednička fotografija, i pošto smo mi dole imali 15 zemalja, ovo su Indusi tu, ovdje ima i naših, ovo su Jugosloveni, ovo je uspomena iz logora El Ariš, ovdje ima grb Jugoslavije...“
Miran penzionerski život Ferida Mujezinovića ničim ne odaje da je nekada bio dio trupa UN-a, koje su bile tampon zona na jednom od najrizičnijih prostora na svijetu - na Sinaju:
„Biti pripadnik UN-a stvarno je velika čast. Ja sam imao i sreće. Od dosta hiljada vojnika tada, ja sam išao ispred skopske oblasti. Tu je bilo hiljada vojnika, ali se birao najbolji vojnik. Početak je bio dosta slučajan. Ja sam imao prijatelja u vojsci, dr. Ljuta. Bili smo par mjeseci skupa na obuci i onda je on otišao u stacionar, u ambulantu, pošto je bio ljekar, a ja sam ostao u jednici. Jednog dana dobio je zahtjev - trebalo je pet vojnika i skopske oblasti da ide za UN. On me pozvao na razgovor. To je bio kontigenat od oko 80 vojnika. Onda smo avionom otputovali dole. Sjećam se, bilo je rano proljeće, hladno bilo, imali smo one šinjele i mi ih obukli, a kad smo došli dole, mi smo sltjeli u El Ariš na aerodrom, sjećam se pred sami mrak smo sletjeli, temperatura je bila oko 50 stepeni iznad nule. Sjećam se da je zrak titrao prema suncu. To je baš bila promjena za zdravlje.“
Posmatračku misiju obavljao je u pojasu duž granice između Izraela i Egipta:
„Pojas je bio oko 500 metara i tu su se kretale samo Ujedinjene nacije. Bilo je tu opsanih siatuacija. Npr. ja prolazim, vidite minirano polje, pa mine stoje, vi ih vidite svojim očima, a ja idem možda pola metra sa točkom, pored te mine moram proći - a to je pijesak, pustinja. Imali smo jednu nezgodu - to je bila neka planina, ali to je kamen sami – planina od kamena. Naš pojas je prolazio ispod planine i jedne prilike smo mi išli u patrolu, a Izraelci su zapucali preko nas, možda jedno 100 metara s desne strane, i ja sam vidio gdje udaraju meci, prašina se diže...“
Nosilac je najviših odlikovanja UN-a, te lične karte ove organizacije. Kada je tokom rata zbog zdravstvenih razloga bio primoran napustiti BiH i Sarajevo, odlučio je da je iskoristi. Ali, kako je dolazio iz zemlje u koju je UN slao trupe, Mujezinović kaže da je dočekan s podozrenjem:
„Ja sam ličnu kartu koristio. I kad sam trebao da izađem 1994. vani na liječenje, ja sam je upotrijebio. Svašta se tu doživljavalo. Ima svašta i UN-u, i među pripadnicima UN-a. Zavisi kako se ljudi postave prema nekoj državi, prema nekom narodu. Pokušalo se to potcijeniti. Kad sam došao gore, ja sam morao upotrijebiti ličnu kartu jer drugačije ne bih izašao vani. Odgovorna ličnost koja potpisuje odgovarajući papir iz UN-a da ja mogu izaći napolje, ponijela se nekako... Kad sam ja rekao da sam ja pripadnik UN-a, on je ovako mene gledao, kao: ’Kakav Bosanac? Kakve Ujedinjene nacije?’“
Zakletvu da će braniti ljudska prava, kaže, nikada nije prekršio. Boli ga što živi u zemlji koja to sistemski radi. Ranije je navodi bilo više časti i među pripadnicima UN-a, ali i u odnosu prema njima:
„Biti pripadnik UN-a i lična karta UN-a, to je nešto najveće na zemaljskoj kugli. Neko poštuje, neko ne poštuje pripadnika UN-a. Ja sam borac za ljudska prava. Ja sam polagao zakletvu - tonski je snimljena i pohranjena u UN-u. Dok sam god živ, ja ću se boriti za ljudska prava.“