Nemačka kancelarka Angela Merkel je izložena sve većim kritikama uoči samita EU u četvrtak, piše “Špigl” (Der Spiegel).
Njen plan za suzbijanje krize u evrozoni nije naišao na podršku među članicama Unije. Ona je istovremeno u sukobu sa svojim ministrom finansija Volfgangom Šojbleom, čijoj se lojalnosti prema Francuskoj podsmevaju u Berlinu.
Merkel se uvek dobro snalazi u situacijama kada evropski lideri poziraju pred fotoreporterima na samitima.
Ponekad je u plavom blejzeru, ponekad nosi bež. U pojedinim situacijama stoji pored francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija, u drugim uz luksemburškog premijera Žan Klod Junkera (Jean-Claude Juncker). Međutim, jedna stvar je uvek ista.
Merkelova stoji u sredini. Taj protokol u izvesnoj meri odražava nacionalnu politiku Nemačke, odnosno da ona ne bi trebalo da bude na sporednom koloseku u Evropi.
Merkelova je stajala u sredini i na poslednjem samitu EU u Briselu, ali taj imidž i stvarnost teško da su kompatibilni. Evropa je duboko podeljena i Angela Merkel je sve izolovanija među liderima 27 zemalja članica Unije.
Ona se suočava sa optužbama da se isključivo fokusira na nacionalne interese u trenucima krize u evrozoni. Premijer Luksemburga Junker je prošle sedmice kritikovao nemačku kancelarku zbog “antievropskog ponašanja” i “pojednostavljenog razmišljanja”.
Osim njega, i mnogi drugi evropski lideri nezadovoljni su zbog toga što je Nemačka u poslednje vreme manje fleksibilna i nije tako veliki entuzijasta oko EU, kao što je nekada bila. Razumljivo je nastojanje Nemačke da ne bude evropski blagajnik, ali toj ne daje za pravo da postane evropski gazda i poslodavac, ističu kritičari od Lisabona do Helsinkija.
Stvaranje nervoze na tržištu
Angela Merkel i nemački ministar finansija Volfgang Šojble pokušali su mnogo toga, ali bezuspešno, u nastojanju da se reformiše monetarna unija.
Oni su pokušali da uspostave nove procedure u cilju spasavanja evra, Međutim, evropski lideri planiraju da usvoje ove sedmice drugačije mere u odnosu na predlog Berlina.
Postoje dva razloga za neuspeh nemačke politike i gubitak podrške.
Merkel i Šojble isuviše zavise od solidarnosti sa Francuskom. Oni nastoje da ojačaju savez sa najvažnijim susedom. Taj pokušaj je bio očigledan i tokom poslednjeg nemačko-francuskog samita prošlog petka u Frajburgu.
No, Berlin ignoriše činjenicu da Pariz uglavnom sledi svoje nacionalne interese obraćajući malo pažnje na osetljivost suseda istočno od Rajne.
Još ozbiljniji problem je što se Merkelova i Šojble često ne slažu. Oni često šalju različite signale Briselu, što čini nervoznim njihove partnere kao i finansijsko tržište. Najgore u svemu tome je što na taj način slabi pregovaračka pozicija Nemačke, jer su kancelarka i ministar finansija često podložni međusobnom suprostavljanju.
Poslednja dva ministra iz redova hrišćanskih demokrata iz vremena vladavine Helmuta Kola, potpuno različito doživljavaju Evropsku Uniju.
Angela Merkel, koja potiče iz bivše Istočne Nemačke, gleda na EU isključivo na racionalan način. Ona smatra da je evropski okvir neizbežan, jer je najbolji za promovisanje nemačkih ekonomskih interesa u eri globalizacije. Ona nema sklonost ka emocionalnoj strani evropskih integracija.
“Zadovoljan sam krizom“
Šojbleu je, međutim, evropsko jedinstvo mnogo bliže srcu. On smatra da Nemačka ima stalnu obavezu da promoviše bliskije veze među evropskim zemljama.
Po njemu, skoro da nema previsoke cene za plemeniti cilj stvaranja ujedinjenih evropskih država. On čak vidi pozitivnu stranu evropske dužničke krize.
“U teškim vremenima, idemo napred. Zbog toga sam zadovoljan krizom”, rekao je nedavno na skupu kome su prisustvovali nemački i francuski zvaničnici i privrednici.
Merkelova je, s druge strane, opet prošle sedmice bila u situaciji da dovede u pitanje zajedničke napore u EU, ovoga puta oko uvođenja evro obveznica, a što je predložio predsedavajući evrozonom Junker.
Prema toj inicijativi, članice evrozone koje se suočavaju sa dugovima, mogle bi da koriste ove obveznice za refinansiranje pod povoljnim uslovima – u iznosu do 40 odsto njihovog bruto društvenog proizvoda.
Angela Merkel je kategorično protiv te ideje.
“Čvrsto smo uvereni da evropski ugovori ne omogućavaju uvođenje evro obveznica. Jedinstvena kamatna stopa bi uklonila kompetitivnost, kao značajan element”, istakla je nemačka kancelarka prošle sedmice.
Istina je, međutim, da se ona boji nezadovoljstva birača u svojoj zemlji, jer bi evropske obveznice bili mnogo skuplje za nemačko ministarstvo finansija nego nacionalne obveznice.
Takođe, ozbiljni i i pouzdani dužnici iz Nemačke bi plaćali istu kamatu kao oni iz Grčke sa lošom kreditnom istorijom. Kao rezultat, Nemačka bi morala da plaća veće troškove pozajmljivanja nego sada. Rast kamate od samo jedan odsto značio bi dodatnih 10 milijardi evra troškova u nemačkom budžetu.
Dovilska katastrofa
Ne iznenađuje što Nemci ne pobeđuju tako često, koliko bi želeli, u partiji pokera u Briselu oko evra. Na primer, Berlin nije uspeo da obezbedi saglasnost za mnoge od svoji ideja kako da se izbegnu buduće dužničke krize.
Većina zemalja ih nije prihvatila, a čak se i Francuska, kao bliski saveznik Nemačke, pokazala nepouzdanom.
Na francusko-nemačkom samitu sredinom oktobra u Dovilu, Angela Merkel je odustala od predloga o automatskom kažnjavanju zemalja sa velikim dugovima – novčano kao i oduzimanjem prava glasanja.
Francuski predsednik Nikolas Sarkozi 8levo) i Nemačka kancelarka Angela Merkel, Dovil, 18. oktobar 2010.
Zauzvrat, Sarkozi je podržao plan nemačke kancelarke da se obavežu privatni zajmodavci, kao što su banke i finansijski investitori, da dele troškove u slučaju da pojedine vlade proglase da nisu u stanju da vraćaju dugove.
No, ovaj dil iz Dovila se pokazao katastrofalnim. Angela Merkel je time otuđila nekoliko zemalja sa severa Evrope koji su podržavali njen plan o sankcijama.
Od tada, Holandija, Švedska i Finska nisu više neminovno na strani Nemačke u pregovorima u Briselu.
“Merkel je delovala ne konsultujući se sa malim zemljama”, kaže Teija Tiilikainen, direktor finskog Instituta za međunarodna pitanja.
Austrijski ministar unutrašnjih poslova Mihael Spindeleger ( Michael Spindelegger) ističe da “poruka koja je poslata, naime da je dvoje ljudi selo i dogovorilo se, a zatim očekuju da svi ostali to slede – bila je fatalna po Uniju”.
No, i Francuska je ubrzo nakon samita u Dovilu izgubila interes za pomenuti sporazum. Prema saopštenju ministara finansija članica evrozone krajem novembra, odluke o gubicima u privatnom sektoru donosiće se od slučaja do slučaja, upravo onako kako je Francuska i predlagala.
Neuspeh sporazuma iz Dovila nije prvo razočarenje koje je Francuska priredila Nemačkoj ove godine.
Kada je američki minister finansija Timoti Gajtner (Timothy Geithner ) pokušao da uvede fiksne kvote za izvozne viškove Kini i Nemačkoj, krajem oktobra – Berlin je bio na velikim mukama da ubedi francusku ministarku finansija Kristinu Lagar (Christine Lagarde) da ne podrži američku inicijativu.
U Nemačkoj vladi se širi razočarenje, ali i strahovanje, da bi Francuska takođe mogla da joj uskrati podršku za važno imenovanje sledeće godine.
Naime, Berlin bi želeo da Aksel Veber (Axel Weber), aktuelni predsednik Centralne banke Nemačke (Bundesbanka), nasledi Žan Klod Trišea (Jean-Claude Trichet) na mestu predsedavajućeg Evropskom centralnom bankom, kada mu 2011. istekne mandat.
Pariz se u principu složio da podrži Vebera, ali je Sarkozi nedavno javno razmatrao i pominjao i druge kandidate.
Francuske vlasti su veoma uznemirene zbog nedavnih ekonomskih uspeha Nemačke. Predsednik Sarkozi i ministarka finansija Lagar gledaju zavidno preko Rajne.
Dok nemačka ekonomija raste po rekordnoj stopi, Francuska mora da odagna sumnje da i ona može postati problem evrozone.
Deficit francuskog budžeta će premašiti 6 odsto 2011. što će biti skoro duplo više od manjka u nemačkoj kasi. Zbog nužnosti uvođenja restriktivnih mera štednje, Sarkozi se takođe usprotivio Junkerovom planu o evro obveznicama.
Dodatni troškovi bi bili kudikamo veći teret za francuski budžet nego za nemački.
Umesto toga, Pariz želi da pridobije nemačkog ministra finansija Šojblea, koji im je potreban kao bliski saveznik sledeće godine kada Francuska preuzima predsedavanje grupom G-20.
Pariz ima velike planove koje želi da ostvari u novoj ulozi. Finansijski ministri najvažnijih industijalizovanih kao i zemalja u usponu, treba da se sastanu u francuskoj prestonici u februaru da bi razmotrili nova pravila za globalni monetarni sistem.
Cilj je da se izbegne trka u devalvaciji, odnosno u obaranju vrednosti između američkog dolara, kineskog juana, japanskog jena i evra.
Očekuje se, takođe, da će finansijski ministri zatražiti da banke plate deo troškova krize. Evropljani žele da se to postigne uvođenjem novog poreza na finansijske transakcije.
Međutim, nema saglasnosti oko toga kako bi se koristio prikupljeni novac. Francuska želi da se ta sredstva upotrebe za podsticanje razvoja, dok je Nemačka sklonija da se pomenutim novcem zakrpe budžetske rupe.
Njen plan za suzbijanje krize u evrozoni nije naišao na podršku među članicama Unije. Ona je istovremeno u sukobu sa svojim ministrom finansija Volfgangom Šojbleom, čijoj se lojalnosti prema Francuskoj podsmevaju u Berlinu.
Merkel se uvek dobro snalazi u situacijama kada evropski lideri poziraju pred fotoreporterima na samitima.
Ponekad je u plavom blejzeru, ponekad nosi bež. U pojedinim situacijama stoji pored francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija, u drugim uz luksemburškog premijera Žan Klod Junkera (Jean-Claude Juncker). Međutim, jedna stvar je uvek ista.
Merkelova se suočava sa optužbama da se isključivo fokusira na nacionalne interese u trenucima krize u evrozoni
Merkelova stoji u sredini. Taj protokol u izvesnoj meri odražava nacionalnu politiku Nemačke, odnosno da ona ne bi trebalo da bude na sporednom koloseku u Evropi.
Merkelova je stajala u sredini i na poslednjem samitu EU u Briselu, ali taj imidž i stvarnost teško da su kompatibilni. Evropa je duboko podeljena i Angela Merkel je sve izolovanija među liderima 27 zemalja članica Unije.
Ona se suočava sa optužbama da se isključivo fokusira na nacionalne interese u trenucima krize u evrozoni. Premijer Luksemburga Junker je prošle sedmice kritikovao nemačku kancelarku zbog “antievropskog ponašanja” i “pojednostavljenog razmišljanja”.
Osim njega, i mnogi drugi evropski lideri nezadovoljni su zbog toga što je Nemačka u poslednje vreme manje fleksibilna i nije tako veliki entuzijasta oko EU, kao što je nekada bila. Razumljivo je nastojanje Nemačke da ne bude evropski blagajnik, ali toj ne daje za pravo da postane evropski gazda i poslodavac, ističu kritičari od Lisabona do Helsinkija.
Stvaranje nervoze na tržištu
Angela Merkel i nemački ministar finansija Volfgang Šojble pokušali su mnogo toga, ali bezuspešno, u nastojanju da se reformiše monetarna unija.
Oni su pokušali da uspostave nove procedure u cilju spasavanja evra, Međutim, evropski lideri planiraju da usvoje ove sedmice drugačije mere u odnosu na predlog Berlina.
Postoje dva razloga za neuspeh nemačke politike i gubitak podrške.
Merkel i Šojble isuviše zavise od solidarnosti sa Francuskom. Oni nastoje da ojačaju savez sa najvažnijim susedom. Taj pokušaj je bio očigledan i tokom poslednjeg nemačko-francuskog samita prošlog petka u Frajburgu.
No, Berlin ignoriše činjenicu da Pariz uglavnom sledi svoje nacionalne interese obraćajući malo pažnje na osetljivost suseda istočno od Rajne.
Još ozbiljniji problem je što se Merkelova i Šojble često ne slažu. Oni često šalju različite signale Briselu, što čini nervoznim njihove partnere kao i finansijsko tržište. Najgore u svemu tome je što na taj način slabi pregovaračka pozicija Nemačke, jer su kancelarka i ministar finansija često podložni međusobnom suprostavljanju.
Poslednja dva ministra iz redova hrišćanskih demokrata iz vremena vladavine Helmuta Kola, potpuno različito doživljavaju Evropsku Uniju.
Angela Merkel, koja potiče iz bivše Istočne Nemačke, gleda na EU isključivo na racionalan način. Ona smatra da je evropski okvir neizbežan, jer je najbolji za promovisanje nemačkih ekonomskih interesa u eri globalizacije. Ona nema sklonost ka emocionalnoj strani evropskih integracija.
“Zadovoljan sam krizom“
Šojbleu je, međutim, evropsko jedinstvo mnogo bliže srcu. On smatra da Nemačka ima stalnu obavezu da promoviše bliskije veze među evropskim zemljama.
Po njemu, skoro da nema previsoke cene za plemeniti cilj stvaranja ujedinjenih evropskih država. On čak vidi pozitivnu stranu evropske dužničke krize.
“U teškim vremenima, idemo napred. Zbog toga sam zadovoljan krizom”, rekao je nedavno na skupu kome su prisustvovali nemački i francuski zvaničnici i privrednici.
Merkelova je, s druge strane, opet prošle sedmice bila u situaciji da dovede u pitanje zajedničke napore u EU, ovoga puta oko uvođenja evro obveznica, a što je predložio predsedavajući evrozonom Junker.
Prema toj inicijativi, članice evrozone koje se suočavaju sa dugovima, mogle bi da koriste ove obveznice za refinansiranje pod povoljnim uslovima – u iznosu do 40 odsto njihovog bruto društvenog proizvoda.
Angela Merkel je kategorično protiv te ideje.
“Čvrsto smo uvereni da evropski ugovori ne omogućavaju uvođenje evro obveznica. Jedinstvena kamatna stopa bi uklonila kompetitivnost, kao značajan element”, istakla je nemačka kancelarka prošle sedmice.
Istina je, međutim, da se ona boji nezadovoljstva birača u svojoj zemlji, jer bi evropske obveznice bili mnogo skuplje za nemačko ministarstvo finansija nego nacionalne obveznice.
Takođe, ozbiljni i i pouzdani dužnici iz Nemačke bi plaćali istu kamatu kao oni iz Grčke sa lošom kreditnom istorijom. Kao rezultat, Nemačka bi morala da plaća veće troškove pozajmljivanja nego sada. Rast kamate od samo jedan odsto značio bi dodatnih 10 milijardi evra troškova u nemačkom budžetu.
Dovilska katastrofa
Ne iznenađuje što Nemci ne pobeđuju tako često, koliko bi želeli, u partiji pokera u Briselu oko evra. Na primer, Berlin nije uspeo da obezbedi saglasnost za mnoge od svoji ideja kako da se izbegnu buduće dužničke krize.
Većina zemalja ih nije prihvatila, a čak se i Francuska, kao bliski saveznik Nemačke, pokazala nepouzdanom.
Na francusko-nemačkom samitu sredinom oktobra u Dovilu, Angela Merkel je odustala od predloga o automatskom kažnjavanju zemalja sa velikim dugovima – novčano kao i oduzimanjem prava glasanja.
Zauzvrat, Sarkozi je podržao plan nemačke kancelarke da se obavežu privatni zajmodavci, kao što su banke i finansijski investitori, da dele troškove u slučaju da pojedine vlade proglase da nisu u stanju da vraćaju dugove.
No, ovaj dil iz Dovila se pokazao katastrofalnim. Angela Merkel je time otuđila nekoliko zemalja sa severa Evrope koji su podržavali njen plan o sankcijama.
Od tada, Holandija, Švedska i Finska nisu više neminovno na strani Nemačke u pregovorima u Briselu.
“Merkel je delovala ne konsultujući se sa malim zemljama”, kaže Teija Tiilikainen, direktor finskog Instituta za međunarodna pitanja.
Austrijski ministar unutrašnjih poslova Mihael Spindeleger ( Michael Spindelegger) ističe da “poruka koja je poslata, naime da je dvoje ljudi selo i dogovorilo se, a zatim očekuju da svi ostali to slede – bila je fatalna po Uniju”.
No, i Francuska je ubrzo nakon samita u Dovilu izgubila interes za pomenuti sporazum. Prema saopštenju ministara finansija članica evrozone krajem novembra, odluke o gubicima u privatnom sektoru donosiće se od slučaja do slučaja, upravo onako kako je Francuska i predlagala.
Neuspeh sporazuma iz Dovila nije prvo razočarenje koje je Francuska priredila Nemačkoj ove godine.
Kada je američki minister finansija Timoti Gajtner (Timothy Geithner ) pokušao da uvede fiksne kvote za izvozne viškove Kini i Nemačkoj, krajem oktobra – Berlin je bio na velikim mukama da ubedi francusku ministarku finansija Kristinu Lagar (Christine Lagarde) da ne podrži američku inicijativu.
U Nemačkoj vladi se širi razočarenje, ali i strahovanje, da bi Francuska takođe mogla da joj uskrati podršku za važno imenovanje sledeće godine.
Naime, Berlin bi želeo da Aksel Veber (Axel Weber), aktuelni predsednik Centralne banke Nemačke (Bundesbanka), nasledi Žan Klod Trišea (Jean-Claude Trichet) na mestu predsedavajućeg Evropskom centralnom bankom, kada mu 2011. istekne mandat.
Pariz se u principu složio da podrži Vebera, ali je Sarkozi nedavno javno razmatrao i pominjao i druge kandidate.
Francuske vlasti su veoma uznemirene zbog nedavnih ekonomskih uspeha Nemačke. Predsednik Sarkozi i ministarka finansija Lagar gledaju zavidno preko Rajne.
Dok nemačka ekonomija raste po rekordnoj stopi, Francuska mora da odagna sumnje da i ona može postati problem evrozone.
Deficit francuskog budžeta će premašiti 6 odsto 2011. što će biti skoro duplo više od manjka u nemačkoj kasi. Zbog nužnosti uvođenja restriktivnih mera štednje, Sarkozi se takođe usprotivio Junkerovom planu o evro obveznicama.
Dodatni troškovi bi bili kudikamo veći teret za francuski budžet nego za nemački.
Umesto toga, Pariz želi da pridobije nemačkog ministra finansija Šojblea, koji im je potreban kao bliski saveznik sledeće godine kada Francuska preuzima predsedavanje grupom G-20.
Pariz ima velike planove koje želi da ostvari u novoj ulozi. Finansijski ministri najvažnijih industijalizovanih kao i zemalja u usponu, treba da se sastanu u francuskoj prestonici u februaru da bi razmotrili nova pravila za globalni monetarni sistem.
Cilj je da se izbegne trka u devalvaciji, odnosno u obaranju vrednosti između američkog dolara, kineskog juana, japanskog jena i evra.
Očekuje se, takođe, da će finansijski ministri zatražiti da banke plate deo troškova krize. Evropljani žele da se to postigne uvođenjem novog poreza na finansijske transakcije.
Međutim, nema saglasnosti oko toga kako bi se koristio prikupljeni novac. Francuska želi da se ta sredstva upotrebe za podsticanje razvoja, dok je Nemačka sklonija da se pomenutim novcem zakrpe budžetske rupe.