“Naređenje-izvršenje!” stara vojnička parola važi i danas u Vojci Srbije ali su vremena u kojima vojnici i oficiri nisu ni znali šta su to ljudska prava, kako tvrde najviši državni zvaničnici, samo ružna prošlost.
Dragan Šutanovac, ministar odbrane Srbije, kaže da je kroz reformu srpske vojske od 2003. do danas podignuta i zaštita prava pripadnika oružanih snaga.
“Strukturne reforme sprovode se zbog obezbeđivanja nesmetanog uživanja prava za sve građane. Kada je reč o Ministarstvu odbrane, njima se utvrđuju i garantuju prava svim pripadnicima, a lica koja nose oružje imaju ista prava i osnovne slobode kao i svaki drugi građanin Srbije”, navodi Šutanovac.
Za pripadnike vojske, poslednjih godina uspostavljen je niz zakonskih načina ka ostvarivanju prava, a jedna od mogućnosti je žalba ombudsmanu. Međutim, prema podacima iz Kancelarije zaštitnika građana, oni ih ili nerado koriste ili je situacija u vojničkim redovima skoro idealna: Samo 70 pritužbi pripadnika vojske stiglo je na tu adresu, i one se uglavnom odnose na ekonomske i socijalne probleme.
Na skupu u Beogradu posvećenom ljudskim pravima u oružanim snagama tim pitanjem pozabavio se i predsednik države Boris Tadić, koji je rekao da vojska više nije izolovan i zatvoren sistem.
“Učešće žena u vojsci izuzetno pozitivno utiče na sastav i borbene sposobnosti naših oružanih snaga. I na taj način se pokazuje da predrasude nemaju nikakvog opravdanja”, ocenio je Tadić.
Profesionalizacija vojske dovela je do momenta u kom se na jedno vojničko mesto javi po tri kandidata, što se tumači stalnim porastom poverenja građana u vojsku, ali i time da je u vreme ekonomske krize vojska najbolji poslodavac jer nudi sigurnu službu i solidnu platu.
Nipodaštavanje pojedinaca
Uz sve to ide i veće poštovanje ljudskih prava, kaže analitičar Aleksandar Radić, urednik biltena “Defence and security”.
“Devedesetih godina prošlog veka u ovdašnjoj vojsci postojao je jedan mehanizam nipodaštavanja pojedinaca. Najčešće je to bilo u situacijama u kojima kakvo god naređenje vojnici i oficiri dobiju - moraju da ga izvrše, i nisu imali izbora nego da igraju po zadatim pravilima igre. Sada imaju pravo da postave pitanje zaštite svog interesa”, kaže Radić.
Ali, upozorava Radić, po nivou ljudskih prava u oružanim snagama Srbija je još daleko od država Skandinavije ili Beneluksa koje mogu da posluže za primer.
“Ljudska prava u vojsci ne mogu da se razdvoje od stanja ljudskih prava u društvu u kom ta vojska nastaje. Onoliko koliko je društvo zaista spremno, ne na rečima nego na delima, da štiti ljudska prava utoliko će ih i prilike u vojsci pratiti”, smatra Radić.
Najveću senku na vojsku proteklih godina bacili su događaji u kojima su, kako u javnosti već dugo tvrde njihovi roditelji, pod nerazjašnjenim okolnostima stradala petorica vojnika. U 2004. i 2005. nastradala su trojica vojnika u kasarni u Leskovcu, dok su dvojica gardista ubijena u tajnom vojnom objektu “Karaš” na beogradskom Topčideru.
Sakrivanje istine
Jelena Milić, iz Centra za evroatlantske studije, podseća da su ljudska prava na život i fer istragu u slučaju nasilne smrti neotuđiva i sumnja da neko krije istinu.
“U svih pet slučajeva vojni istražni organi tvrdili su da se radi o samoubistvima. Ekspertiza američkog FBi pokazala je da su gardisti ubijeni, dok postoje dokazi da se i ostaloj trojici to desilo. Recimo, postoje prostrelne rane na leđima vojnika Kostića i sigurno je da tako nije mogao da izvrši samoubistvo. U slučaju vojnika Ivanovića stoji da se predozirao heroinom poslednjeg dana vojnog roka, ali to je skoro nemoguće jer je bio zvanični vozač komandanta Treće armije i to znači da je morao da ima redovne zdravstvene provere”, kaže Jelena Milić.
Da bi se došlo do pune istine o stradanju tih vojnika, kaže Jelena Milić, neophodna je jasna politička volja
“Što više vreme prolazi to, na žalost, više imamo pravo da kažemo da su svi ti ljudi najverovatnije žrtve jer su videli ogromne propuste u vojsci, najverovatnije boravak haškog begunca Ratka Mladića u tim vojnim objektima”, ocenjuje Jelena Milić.
Iako kao zaštitnik ljudskih prava ne može da se bavi istragama, ombudsman Saša Janković je siguran da je za sistem odbrane i čitavo društvo bitno da se otkloni svaka sumnja sa ovih slučajeva.
"I to tako da se otkrije istina i identifikuju svi odgovorni. To je na pravosudnim organima. Krajnje je značajno da roditelji i porodice onih koji su izgubili život u uniformi do kraja, i bez ikakvih protivrečnosti, saznaju sudbinu svojih najbližih”, zaključuje Janković.
Vojska Srbije tradicionalno je jedna od najpopularnijih institucija u državi. Sa 73 odsto podrške građana nedavno je dospela na prvo mesto poverenja, odakle je na drugu poziciju potisnula Srpsku pravoslavnu crkvu.
Dragan Šutanovac, ministar odbrane Srbije, kaže da je kroz reformu srpske vojske od 2003. do danas podignuta i zaštita prava pripadnika oružanih snaga.
“Strukturne reforme sprovode se zbog obezbeđivanja nesmetanog uživanja prava za sve građane. Kada je reč o Ministarstvu odbrane, njima se utvrđuju i garantuju prava svim pripadnicima, a lica koja nose oružje imaju ista prava i osnovne slobode kao i svaki drugi građanin Srbije”, navodi Šutanovac.
Za pripadnike vojske, poslednjih godina uspostavljen je niz zakonskih načina ka ostvarivanju prava, a jedna od mogućnosti je žalba ombudsmanu. Međutim, prema podacima iz Kancelarije zaštitnika građana, oni ih ili nerado koriste ili je situacija u vojničkim redovima skoro idealna: Samo 70 pritužbi pripadnika vojske stiglo je na tu adresu, i one se uglavnom odnose na ekonomske i socijalne probleme.
Na skupu u Beogradu posvećenom ljudskim pravima u oružanim snagama tim pitanjem pozabavio se i predsednik države Boris Tadić, koji je rekao da vojska više nije izolovan i zatvoren sistem.
“Učešće žena u vojsci izuzetno pozitivno utiče na sastav i borbene sposobnosti naših oružanih snaga. I na taj način se pokazuje da predrasude nemaju nikakvog opravdanja”, ocenio je Tadić.
Profesionalizacija vojske dovela je do momenta u kom se na jedno vojničko mesto javi po tri kandidata, što se tumači stalnim porastom poverenja građana u vojsku, ali i time da je u vreme ekonomske krize vojska najbolji poslodavac jer nudi sigurnu službu i solidnu platu.
Nipodaštavanje pojedinaca
Uz sve to ide i veće poštovanje ljudskih prava, kaže analitičar Aleksandar Radić, urednik biltena “Defence and security”.
“Devedesetih godina prošlog veka u ovdašnjoj vojsci postojao je jedan mehanizam nipodaštavanja pojedinaca. Najčešće je to bilo u situacijama u kojima kakvo god naređenje vojnici i oficiri dobiju - moraju da ga izvrše, i nisu imali izbora nego da igraju po zadatim pravilima igre. Sada imaju pravo da postave pitanje zaštite svog interesa”, kaže Radić.
Analitičar Aleksandar Radić upozorava da je po nivou ljudskih prava u oružanim snagama Srbija još daleko od država Skandinavije ili Beneluksa koje mogu da posluže za primer.
Ali, upozorava Radić, po nivou ljudskih prava u oružanim snagama Srbija je još daleko od država Skandinavije ili Beneluksa koje mogu da posluže za primer.
“Ljudska prava u vojsci ne mogu da se razdvoje od stanja ljudskih prava u društvu u kom ta vojska nastaje. Onoliko koliko je društvo zaista spremno, ne na rečima nego na delima, da štiti ljudska prava utoliko će ih i prilike u vojsci pratiti”, smatra Radić.
Najveću senku na vojsku proteklih godina bacili su događaji u kojima su, kako u javnosti već dugo tvrde njihovi roditelji, pod nerazjašnjenim okolnostima stradala petorica vojnika. U 2004. i 2005. nastradala su trojica vojnika u kasarni u Leskovcu, dok su dvojica gardista ubijena u tajnom vojnom objektu “Karaš” na beogradskom Topčideru.
Sakrivanje istine
Jelena Milić, iz Centra za evroatlantske studije, podseća da su ljudska prava na život i fer istragu u slučaju nasilne smrti neotuđiva i sumnja da neko krije istinu.
“U svih pet slučajeva vojni istražni organi tvrdili su da se radi o samoubistvima. Ekspertiza američkog FBi pokazala je da su gardisti ubijeni, dok postoje dokazi da se i ostaloj trojici to desilo. Recimo, postoje prostrelne rane na leđima vojnika Kostića i sigurno je da tako nije mogao da izvrši samoubistvo. U slučaju vojnika Ivanovića stoji da se predozirao heroinom poslednjeg dana vojnog roka, ali to je skoro nemoguće jer je bio zvanični vozač komandanta Treće armije i to znači da je morao da ima redovne zdravstvene provere”, kaže Jelena Milić.
Da bi se došlo do pune istine o stradanju tih vojnika, kaže Jelena Milić, neophodna je jasna politička volja
“Što više vreme prolazi to, na žalost, više imamo pravo da kažemo da su svi ti ljudi najverovatnije žrtve jer su videli ogromne propuste u vojsci, najverovatnije boravak haškog begunca Ratka Mladića u tim vojnim objektima”, ocenjuje Jelena Milić.
Iako kao zaštitnik ljudskih prava ne može da se bavi istragama, ombudsman Saša Janković je siguran da je za sistem odbrane i čitavo društvo bitno da se otkloni svaka sumnja sa ovih slučajeva.
"I to tako da se otkrije istina i identifikuju svi odgovorni. To je na pravosudnim organima. Krajnje je značajno da roditelji i porodice onih koji su izgubili život u uniformi do kraja, i bez ikakvih protivrečnosti, saznaju sudbinu svojih najbližih”, zaključuje Janković.
Vojska Srbije tradicionalno je jedna od najpopularnijih institucija u državi. Sa 73 odsto podrške građana nedavno je dospela na prvo mesto poverenja, odakle je na drugu poziciju potisnula Srpsku pravoslavnu crkvu.