Teofil Pančić

Epidemija izlaženja

Iz kermesa u cirkus (i nazad)

Ima skoro dvadeset godina otkad je Srbija, zajedno s celom istočnom Evropom, «u tranziciji», a da se rezigniranom posmatraču ponekad čini da još ni oko temeljnih pojmova nisu rasterane magle, obmane i mistifikacije, i da nema ni najelementarnijeg konsenzusa oko toga kuda se to pošlo – ako se ikuda pošlo? – i s kojim ciljem.

Brljotina i posledice

Mladić i mladić

Između dva februara

Između naivnosti i kvarnosti

Rođendan na vrhu

Možda nije, ali liči

Stovarište rezervnih delova

Ako išta pre vremena sruši aktuelnu srpsku vlast, biće to - po starom lenjinovskom receptu – «mangupi u njenim redovima». Zašto? Ne zato što su to baš neki impresivni mangupi, nego zato što nema ko drugi to da uradi. Opozicija, naime, iz nedelje u nedelju sve više izgleda kao nekakvo stovarište «rezervnih delova» za potrebe vlasti, odakle Boris Tadić i društvo komotno mogu da birkaju i da pokupe kad im šta zatreba. Pri tome se, dakako, uopšte ne obavezujući da i sledeći put zahvate sa iste gomile. Pošto je ponuda znatno veća od potražnje, sve to je za vlast još i sasvim jeftino.

Boris Tadić, gasonosac

Ima li Srbija još vladu? Ako je ima, zašto se ta vlada slabo vidi i čuje? Pogledajmo kako to izgleda na primeru i dalje aktuelne „gasne krize“: reklo bi se da su jedine relevantne osobe u celoj toj priči Dušan Bajatović, direktor Naftagasa, i Boris Tadić, predsednik države.

Mraz iz Kremlja

Poslednjih dana stare godine, Vlada Srbije potpisala je čuveni naftno-gasni sporazum s Gaspromom, a to će reći sa samom Rusijom, koji je – po zanesenim rečima beogradskih zvaničnika – Srbiji „obezbedio dugoročnu energetsku stabilnost“. Mnogima je zbog toga bilo toplo oko srca, što je valjda prevashodno stvar ukusa, a o ukusima je teško racionalno raspravljati, ali ta srčana toplina teško da će ikome zagrejati udove ove zime, možda i najoštrije u poslednjih desetak godina.

Trgovina bez granica

Gde to ima?

Vlada u sezoni gripa

Čudan je ovaj ćorsokak kojim Srbija namerava da stupi u 2009. godinu, sve se pretvarajući da ponosno maršira širokom blistavom avenijom, pravo ka Evropskoj uniji. A istovremeno, gle, i ka Putinovoj Moskvi.

Bekstvo iz rama

Ona fotografija, ovih dana u ponovnoj intenzivnoj medijskoj upotrebi, na kojoj Vojislav Koštunica i Boris Tadić zadovoljno poziraju pred Vladimirom Putinom nakon uspešno obavljenog posla (prodaje Naftne industrije Srbije ispod svake cene u zamenu za izgradnju gasovoda »Južni tok« kroz Srbiju), mogla bi se pokazati politički dalekosežnim, takoreći istorijskim dokumentom. Jer, naime, šta mi tu vidimo?

Kiselo slavlje u Ludoj kući

U aktuelnom natezanju oko poverenja Vladi Srbije, samo je jedno izvesno: Vlada će opstati. Ne zato što je impresivno jaka, nego zato što joj je opozicija zavidno slaba. U tekućem preganjanju oko budžeta za narednu godinu, samo je jedno nesumnjivo: kakav-takav budžet na kraju će biti skrpljen, a u sledećoj godini, u kojoj mnogi zloguki proroci – ili naprosto realisti, videćemo ubrzo - najavljuju nalet finansijskog cunamija na Balkan, šta nam Bog da.

Uzmi pare i beži

Jedna od nesumnjivih tekovina zahuktavanja tranzicije u Srbiji je i činjenica da je Branislav Nušić iznova u potpunosti aktuelan i u potpunosti razumljiv, kao da smo se vratili u onu „cicvarićku“ Srbiju koju je veliki komediograf i lucidni društveno-mentalitetski opservator poznavao i bolje nego što je to bilo zdravo i dobro za njega.

Kako vam drago

Izveštaj o evrointegracijskom napretku Srbije će biti pozitivan, osim ako ne bude; izveštaj Serža Bramerca o saradnji Srbije s Međunarodnim tribunalom za ratne zločine biće takođe pozitivan, osim ako ipak neće; građani Srbije će do kraja 2009. – kad već nisu do kraja 2008. – putovati u zemlje šengenskog viznog režima bez viza, osim ako ipak ne bude tako; negde do tog vremena, Srbija će zvanično postati kandidat za prijem u Evropsku uniju, osim ako ne postane.

Ode stena u kamenčiće

Da nije bilo vanrednih lokalnih izbora u četiri opštine u kojima se nakon majskih izbora nije mogla konstituisati nova vladajuća većina, trebalo bi ih nekako izmisliti. Naime, ništa nije bolji lek i protivotrov za pošast neodgovorne strančarske (lepo se nekada govorilo: “partizanske“) demagogije od konkretne provere izborne volje „političke nacije“. Tu se sve lepo vidi: ko je ko, ko je kakav, ko je koliki. I ko - bar ponekad - zna šta priča, a ko tek „pjeva da mu prođe vrijeme“ (A. Dedić).

Jeremijade u letu

Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić malo je nervozan: Ratko Mladić i Goran Hadžić odavno su se pridružili Radovanu Karadžiću u Hagu, Euleks funkcioniše takoreći savršeno (što ne bi bilo moguće bez konstruktivnosti Srbije), odnosi Srbije sa svim susedima su idilični, nema više beogradskog podsticanja muteža oko statusa Republike Srpske, dinar je čvrst kao stena... a ta razmažena Evropska unija stalno nešto izvoljeva; e pa, vreme je – grmi Jeremić – da joj se kaže dosta je bilo, enough is enough! Sve je to vrlo melodramatično, tako da je prava šteta što su sve tvrdnje iz prethodne rečenice moja izmišljotina, osim, dakako, činjenice Jeremićeve nervoze, i iskrene želje da se podvikne toj Evropi da malo „smanji doživljaj“.